Манастири у окружењу

НАСЛОВНА / Манастири у окружењу

Простор планине Рудник заузимао је значајно место у средњевековној српској држави. Захваљујући рударској производњи од краја XIII века започиње његов успон, који достиже врхунац у време деспотовине, у првој четвртини XV века. У том временском распону, на падинама Рудника подигнут је већи број цркава и манастира, од којих је до данас сачувано само неколико: Никоље, Благовештење, Вољавча, Петковица, Враћевшница и Рамаћа.

Манастир Никоље налази се у живописном кланцу Никољског потока на источним падинама Рудника, у селу Шаторњи. Цркву посвећену Светом Николи, како сазнајемо из натписа који је уклесан на надвратнику од мермера изнад западних врата подигао је 1425. године Никола Дорјановић,  угледни властелин деспота Стефана Лазаревића. Осим овог помена о ктитору немамо друге историјске податке. Из натписа сазнајемо да ктитор није доживео завршетак своје задужбине. Предпоставља се да ни он ни чланови његове породице нису сахрањени у манастиру, на шта су као ктитори имали право, пошто у манастиру нису пронађени никакви средњевековни гробови нити надгробне плоче.

Прошлост манастира Никоље мало нам је позната. У турско  време више пута је паљен и рушен. По бројним записима урезаним на северној фасади види се да је током XV и почетком XVI века у њему био развијен богат монашки живот. Не зна се када је први пут страдао, али је то свакако пре почетка XVII века, када долази до велике обнове манастира. Том приликом црква је у горњим деловима президана, а кров и кровни покривач замењени. На западној страни подигнута је велика правоугаона припрата, а унутрашњост је живописана.

Током XVII i XIX века манастир је био важан политички и културни центар рудничког краја, тако да се често налазио на удару Турака. Јоаким Вујић пише да је манастир неколико пута паљен и пљачкан, али да Турци нису успели да растерају монахе и да га поруше. У време првог српског устанка изведени су обимни грађевински радови на манастирском комплексу. Црква је прекривена дрвеном шиндром, а на југозападној страни подигнут је конак. Највећи архитектонски захват изведен је 1817.године, када је на западној страни цркве саграђена монументална, двоспратна, кула звонара која доминира манастирским комплексом . Унутрашњост цркве обновљена је 1850.године за владе кнеза Александра Карађорђевића, како стоји на натпису изнад западних врата у унутрашњости храма.

У другој половини XIX века манастир је запустео и већ га Милан Милићевић у свом делу бележи као парохијску цркву. Феликс Каниц истиче тешку приступачност цркви.

Никоље је последњи пут обновљено 1988. године, а монашки живот враћен је у манастир 1990. године. Сестринство манастира, које броји пет монахиња, на челу са игуманијом Јевдокијом, уложило је много труда и напора у обнову манастирског комплекса, тако да Никоље постепено враћа некадашњи углед и значај.

Manastir VoljavčaМанастир Вољавча – св. архангели Михаило и Гаврило, Старешина манастира: Игуманија Тајса (Кнежевић). Адреса: Манастир Вољавча, 34323 Страгари, 034/522-350
Манастирски комплекс се састоји од цркве посвећене архандјелу Михајлу, конака Правитељствујушћег совјета, јужног конака са подрумима и неколико споредних објеката и мањих градјевина. Манастир је основан почетком XV века а саградио га је господар ових крајева Михаило Кончиновић. Манастир је под Турцима више пута паљен. Средином XVIII века Вољавча је поново рушена и опљачкана а стрешина Теодор бива убијен па је манастир за краће време опустео. Већ 1796. старешина оближњег манастира Благовештење Георгије почиње обнову и тада манастир добија коначни изглед. Источно до цркве налази се конак у коме је 1805. заседао Правитељствујушћи совјет, један од најстаријих конака у Србији. Конак припада типу моравске народне архитектуре и поред несумњивих историјских, има и уметничке и архитектонске вредности.

Манастир Благовештење – Храм-Благовести, Капела-Чудо Св. Архангела Гаврила, Старешина манастира: Игуманија Михаила (Кнежевић). Адреса: Манастир Благовештење, 34323 Страгари, 034/522-271
Манастир је заснован крајем XIV века у доба кнеза Лазара. За време Турака манастир је био веома оштећен и запустео па је почетком XVI века значајно обновљен. Током XВИИИ века у његовим конацима је радила једна од најстаријих школа. Манастир је током Другог светског рата поново тешко оштећен али је после рата настојањем игуманије Михаиле обновљен, а западни, северни и источни конаци из темеља саградјени.

Приликом конзерваторских радова 1981. године откривени су велики фрагменти до тада непознатих фресака из XIV века. Иконостас је настао крајем XIX века од икона из различитих епоха. Дуборезни крст је из последње деценије XVI века, олтарске двери из прве половине XVII века, а престоне иконе Богородице Одигитрије, Христа Панакратора и Сабора архандјела из четврте деценије XIX века.